Годишњица Николе Чупића

167

мртва на земљу. Милан је пољуби, али тај пољубац тлавом плати. Бег Сулејман, дознавши, да је Тијана некад Милана, волела, пошље јој осечену главу његову на бакарној чинији, „блеђану књигу прекорних дела њених“, јави јој да је мрзи и т. д. Муке достојне греха стигоше Тијану, али их прекрати стара дадиља, њена, додавши јој отровни пехар. И Сулејманово се срце тада заплава и ако беше тврдо. Није више љубио ни једне жене. Био је свиреп. Од зулума његова пропиштала, је лепа Бугарска, . . . То је прича о Неверној Тијани.

Ето таке су ове приповетке — просте, без радње, без заплета. Можете их читати два три пут, и сваки пут пријатно и уживајући, и опет после кратког времена не знати о чему причаху. Њихова лепота није у лепоти и смишљености догађаја. Мотиви су им обични, познати, толико пута чувени; а техничко пзвођење не показује никаке ориђиналности. Оно што је у њима лепо, што нас је очаравало при читању -- то су описи и слике, махом портрета. Чини нам се као да смо гледали ђенијалне скице и запамтили само неколико појава и ликова, 060бите лепоте, али све мрвих, тужних, страховито — Ведичанствених, грозних. Ево ради примера једне слике из приповетке Сужањ:

„Ноћ је нема и тамна. Запад се црвени, а ветар са муклим хуком преко пусте и непрегледне равнице носи облаке дима и праха, кров који пламен са хиљаду усијаних швигара небо и земљу шиба. Хуји и грми. Стрепиш да васелена не гори. Земља се љуља. као да се окупана човечијом крвљу сама у своју пропаст сурвава. . . Хуји и грми.

. . . Сама Кикинда гори. Не чујеш уздаха — сама уздише. Не чујеш влетве — сама куне себе и људе, Бога, и свет. ...

Пуста, самоћа. . . Грозно позорје. ...