Годишњица Николе Чупића

203

исказао је таком осећајном дубљином, таком песничком снагом, да боље нису исказане ни најсветлије мисли највећих песника, А по томе се и оцењује песник. Оно је највећи песник, рекао је Бајрон, који је најбоље исказао оно што мисли и осећа, па ма у којој грани поетске вештине и ма каке му мисли биле.

Друго је питање, колико је дејствовала поезија, Јакшићева. на своје време, на књижевност. Ту више није реч о дару. Недаровити вредни радници од веће су користи друштву него генијални трутови. Али Ђура — као што „видесмо—није био лењ, није био неплодан. Само му дар оста неразвијен. Ипак тај дар сија у његовим делима, после Његуша и Бранка, најејајнијом светлошћу у новој ерп. књижевности; ипак су песме његове, с песмама Јов. Јовановића, најлепше поетске оазе у несносној поетској пустари. коју отворише српски стихотворци од 1856 до 1870 године.

Јакшићена поезија припада школи, којој чочетници и најбољи преставници бејаху Његуш и Бранко. После Његуша и Бранка Јакшић и Јов. Јовановић једини су прави песници, те школе. Гледајући на имитанте њихове, 5 ји су све сами дилетанти, чини се као да ће они И завршити коло, које поведоше Његуш и Бранко.

Јакшић је био самоук песник, али потпуно самосталан. Да није био самоук, био би можда творац нове песничке школе српске. Овако сва је прилика, да ће српска књижевност за дуго још чекати новога Бранка.

Рекох, да, је Јакшић потпуно самосталан. У његовим песмама не може се ухватити ни једна имитација. Он нема ни једнога превода.. Ов је мало и читао. На њега није утицао непосредно ни један узор, већ цело једно време. Али пре неколико година чу се у нашој књижевности глас, да Јакшић слепо имитује Бајрону. Ма да