Годишњица Николе Чупића

204

не марим за празне компарације, проговорићу још и о овоме за то, што онај глас дође с доста меродавне стране и што у њему има нешто.

Јакшић одиста наликује на Бајрона, али тако као брат на брата. Од оног времена кад се онај глас чу, пажљиво сам поредио Јакшићева дела с Бајроновим; али не нађох ништа, по чему би се могло рећи, да је Јакшић Бајрону имитовао. Ни једне теме, ни једне мисли, ни једног стиха није Јакшић од Бајрона, позајмио. Остаје само наливовање по духу. А то није имитација; то је случај. Јакшић тодико наликује на Бајрона животом и карактером, да би чудо било кад не би и песмом наликовао. А као што су по духу били једнаки, а по положају и образовању неједнаки, тако су им и песме по духу једнаке, а иначе различне. Ево неколико паралела :

Обојица су били крепкога здравља и крепке, плахе, нарави — тако им је и песничка реч обојици крепка и плаха. Обојица су били суморни — то им се види ну песмама.Обојици страсност и жестина, пре времена здравље . истрошила. Обојица понекад хвалисави и заједљиви. „Баш ми је све једно шта свето мени говори или мисли. Ено мојих дела, па нека по њима види какав сам“ говорио је Бајрон; а тако је мислио и Ђура „Ја љубим врлину, које немам“ вели Бајрон; а Ђура вели: „моја _ је нарав нехармонично у мене смештена“ — обојица дакле сами себе осуђују. Обојица биди мажени и мажење скупо плаћали. Обојица нетрпљиви према критици. Бајрон је морао побећи од својих земљака, да у туђини умре; и Ђура се са својима тако исто живео, само што није од њих бежао. И судбина после смрти једнака им је: обојица су сјајно испраћени до вечне куће. — У поезији су обојица најјачи у лирици. Обојица необично дивно описују. Бајроново чувено дело СОћиде Нагоја