Годишњица Николе Чупића

205

(витез што лута) није ништа друго до низ на'лепших описа — поетски путопис. Обојица су ретори и Фразисте. У својим већим песмама, Као ЉМазепа, Бепо, Сужњи штљонски, Опсада Коринта и т. д. Бајрон троши речи онако исто као Јакшић у Искушенику, Братоубици и тд. Слике су у обојице мрке, страшне. У обојице су песничке првине слабе. Критика на ђачке песме Бајронове, издане 1807 г., била је тако љута, да би сатрла и најупорнијег дилетанта. Занимљиво је, да су обојица имали и неестетичних, нешт.мпаних песама. Ђура је знао сваку своју песму на памет и говово сваку туђу, која му је тодила; а за Бајрона веле: „што је једном написао, могао је после од речи до речи на памет казати, и иначе је ретко заборављао што је једном прочитао.“

Ако су у овоме налик, има доста у чему се и раздикују. Бура није био богат, није био аристократа; па није могао имати ни аристократске сујете и мекости. Ђура није био саможив Еао Бајрон. За то је имао вазда и добрих другова и пријатеља, док Бајрон није имао готово ни једнога. Бајрон је био сујетан на своју лепоту и целог века му је чемерило живот то, што је мало храмао на једну ногу — Ђуру није никад јела така брига. За то је Ђурин хумор много ведрији од Бајронова. Ђура није био опустио своје нерве прекомерним уживањем, и за то није имао ни нервозних наступа као Бајрон. Ђура је чедо демократскога народа и, мрзећи. своје гониоце, љубио је вазда свој народ, Бајрон је, омрзавши на свој сталеж. омрзао на цео свет; а његово гркофилство било је само последица његових класичних студија, и, може бити, његове мржње на сувремени свет. Бајрон није могао наћи мира ни радости ни у својој кући и оставио је жену и дете, па јурнуо у бели свет; Ђура је љубио сБоју породицу и под сиромашним Еровом својим крепио се за борбу у