Годишњица Николе Чупића

210

— Бадава! Ово је право господско путовање! рече мој другар. ј

— Управо тако! одговорих ја.

Не прође много, а ми се уверисмо да путовање на лађи није за хвалу само због угодности за путнике; него ту има, и може да има, и таких призора каквих онај који путује на кодима, или на коњу, не може никад тако удесно гледати. На прилику, кад би путник, који путује на колима, или на коњу, могао уз пут, на доколици, разматрати: како муж ин жена, с јатом ситне дечице, путују да се „проведу“, да се „одморе“, да се „опораве“, па, у том путовању, тако лепо поделе своје послове, и свако од њих двоје узме што је за кога, што које милује, што ком приличи, те тако муж, као старији, разумнији, вештији, двори, залаже, храни, носа и теши дечицу, а жена, као страна која више чини за укус, носи лепезу, разгледа, пределе, мери путнике, процењује путнице, а опет свакад доспе дати обилно упута седоме човеку своме, како ће потпунце сватити и извршити своју човекољубиву службу! 2

Ни на кочијама, ни на коњу, такога призора не може путник имати уза се, а на лађи га некад гледа по читава два дана !....

Кад путник путује на коњу, чим дође пред механу, одмах пред њега истрчи механски слуга и, већ као човек од реда, прво пружи руку да се с гостом рукује, па ће, после, и коња прихватити, и путника, понудити унутра !...

Е на лађи је то са свим друвчије!

Господин слуга (на лађи се он зове некако господски — келнер) винолија, или јелоноша, стоји на, вратима, с белим убрусом преко рамена, и разматра,