Годишњица Николе Чупића

211

госте који улазе у лађу, као какав војвода војнике своје. Ти гости можда крећу милионе, а он једва броји своје десетице. И опет они изгдедају згрчени као јеж, а он поносит као паун!

Причао ми је један странац, како је једном у Сарајеву ушао у дућан неком трговцу, Турчину, да купи нешто.

— Трговац Турчин седи и пуши. Ја му казах, вели странац, да сам рад то и то купити.

— Не браним! одговори хладно Турчин трговац, и тромо погледа у момка, да нађе што ја желим.

— Мене тако расрди та равнодушност, то безбрижно: не браним, као да сам ја мислио, даће ми он бранити, прича даље мој познаник: — да сам одмах изишао из дућана не купивши ништа !

Ласно је било мом познанику изићи“ из тога једнога дућана, јер је могао ући у други. У Сарајеву је дућана на стотине! Али путници не могу бирати у коју лађу хоће.

Ни у каквој путној механи не може путник 3асести за онај сјајни гостински сто, који „воспитани Срби“ опако слатко изговарају „таблето“; нигде се толика брига не води да се гости не преједу; нити има механџије који би толико високо ценио путникову кесу, да би за један умерен ручак наплатио 26 гроша, и, поврх тога, да би још манисао путниковим петодинаркама, и да би му их побијао! А на лађи се све то има у највећој мери, и сноси се као нека дужност, као намет који се не може збацити !.....

Механџија, прост човек, примајући плату за ручак, или за вечеру, и не очекује напојнице. За то путниву и не вели: Хвала! А на лађи слуга благајник (цалкел-

14'