Годишњица Николе Чупића

2171"

Ево сад реч-две о цркви неготинској. Та је зграда тврда, трајна, лепа; могло би се рећи да би боље било кад не би била овако ниска, и овако мрачна ; али, при свет том, она је част и украс месту у ком је.

У Неготину има још једна црева. То је стара, ниска, мрачна богомоља која у зидовима својим носи још и сад једно топовско ђуле! Она је слушала рику Вељкових топова !

Поменувши стару цркву, не могу прећутати ни оно што нам причаше људи у Неготину о укопу покојнога владике Јевђенија.

Владика Јевђеније, за живота свога, много миловаше да гради нове дркве у својој јепархији. И донста је имао радост да се читава десетина лепих нових богомоља забели у селима крајинским.

У самом Неготину живо је настојавао да се подигне нова црква, н да се начини добро. У тој новој црЕви он је, о свом трошку, с особитом пажњом на све потребне услове, озидао гробницу за своју вечну кућу, а и за друге владике којима „заповеди Бог по њему владиковати у Неготину,“

Тако је мислио владика; али није тако мислио прота, !

Владика потегне те умре, а прота не умре.

Жив прота дође да укопа мртва владику.

Ту су удоге са свим измењене: ту не суди владика проти, него суди прота владици!

Место да мртва владику спусти у гробницу, коју је жив себи начинио, прота га, веде, згура у тесну гробницу у старој цреви. Чак су се, уверавају многи, морале домити кости некога пређашњег владике, да се новоме-мрцу раскрчи мало места, и да се овај сабије у тесну гробницу !