Годишњица Николе Чупића

219

мио спомен овде оставио. Говорећи то, отац Јосиф диже чашу; ми поустајасмо; он наздрави:

— Светилнику науке, слави српскога имена, Ђури Даничићу, дај Боже многа и премнога лета !....

Сви у глас отпевасмо ту жељу свију нас...

Чим се вратисмо у Неготин, посласмо телеграфом у Загреб израз својих жеља.

Сутра дан стиже телеграфски одговор:

— Драгим пријатељима хвала из свег срца на љубави, и братско поздравље. Даничић.

Још се бављасмо у Неготину, а дође 20 Јун; лан тако много важан у историји Србије. Варош се одену у стајаће рухо; у цркви свечана служба божија, у г. владике Мојсија велики ручак.

Ја и другар мој, г. М. Дамњановић, посласмо Њетовом Височанству овај телеграм :

„На дан величанственог прегнућа, на дан јуначког раскида васалне прошлости, на дан који је почетак новом животу балканских народа, благосиљајући пале жртве, поздрављајући велике преображаје — допуну унутрашње независности — кличемо: Славан, дуг, и срећан живот првом независном владаоцу напредне Србије, Кнезу Милану М. Обреновићу ТУ!“

Одмах сутра дан ударао се темељ првој српској железници. Ми тога дана посласмо Његовом Височанству овај тедеграм :

» Две честите тежње : очувати Србији образ, и дати отаџбини једну велику тековину, крећу Те данас да удариш првим будаком у темеље прве српске железнице.