Годишњица Николе Чупића

228

С Плоче пређемо на Рајков Суват, а одатле на Вршку Чуку, гдеје некад био састанак између Србије и Турске. Сад је ту само гранична стража српска и стража бугарска.

Куд се год окренеш, на што год погледаш, све те уверава да је ова земља необично родна. И трава, и дрвеће, и усеви, што се год у земљу баци све то буја и расте, што оно веле, као у Мисиру.

Зајечару и свему овом крају велика је и можда данас најпреча потреба да се просече пут на Вршку Чуку ка Кули; за тим, на лево, ка Видину; и да се утврди и обезбеди од засипања, пут низ Поречну Реку к Доњем Милановцу.

Овај последњи особито је важан. Уверавају, да оно што се мора дати за превоз, и што се поломи и оштети од Ршаве до Радујевца, толико је колико. се не плаћа с места одакле су ти еспапи па дотле!

Ко би, дакле, хтео помоћи Зајечару, нека му начини ова три пута, па му је прави добротвор.

Још има нешто да се учини, колико за корист Зајечару, толико и за околна села. Добро би било, дакле, пустити суседна села дуж границе на зајечарску пијацу, да ту своје производе продају, и своје домаће потребе подмирују. Такво мењање производа не само што је пробитачно са стране економне, него би оно иу моралном погледу било сведочанство да су Срби и Бугари два сродна народа, и да су онни ближи и дражи један другоме него што беху стари господари.

Бејасмо у зајечарској цркви на богомољи, иу нижој гимназији на годишњем свечаном акту, кад се објављиваше годишњи напредак ученика.