Годишњица Николе Чупића

229

У зајечарској цркви сетисмо се колико је лепо црквено певање у Неготину. Осем тога, нема ни оне чистоте, ни оне смерности, коју видесмо онамо. Све иде, Боже опрости, као да није у цркви !... |

да то с осећањем праве душевне насладе помињемо онај час који проведосмо у скромној згради ниже гимназије, слушајући необично јасну, убедљиву, живу, и беспрекорно чисту, мелодћску беседу директора г. Кивојина Симића...

Из Зајечара смо се кренули уз Тимок пут Књажевца. Тимок је вода које је долина лепа и живописна и на ширини и на сутесци. „Величанствени пролаз“, Вратарницу, гледали смо као да га првилут у веку видимо !

Покрај пута, до саме воде, има ту једна стена необичнога имена и спомена. Та се стена зове „Размини-брат“. Прича вели, да је то име добила оваким начином : |

„два се брата дуго не видела. Повуче их жеља, да један другога виде. Дигну се у свет да траже један другога. Дошавши до те стене, и видећи да се ту пут цепа, те један иде изнад стене, поред брда, а други испод стене, поред Тимока, један брат рекне у себи: |

— Да ударим изнад стене! Не ће зар брат мој угодити баш у овај мах, да прође оздо испод стене!

У тај исти мах други брат, идући уз Тимок, рече:

—“Да ударим испод ове стене; дако брат мој не угоди баш сад, да прође с горње стране !

Оба ураде како мишљаху да је добро; оба се доцније уверише да нису радили срећно. На тој стени разминули су се! За то стену ту назову људи „Размини-брат !“

ата