Годишњица Николе Чупића

236

зеди и појели. За једнога домаћина рекоше нам да је сам имао преко 800 оваца, а данас их је једва, запатио 80! |

Даље казиваху нам како су Турци мрзилн на гору, и затирали је. По хиљаду душа, веле сељаци, дизали су Турци, само да крче шуму.

Данас пак, једно што је мало стоке која, шуму брсти и ломи, а друго што нема Турака, који шуму с рачуном утиру, изгледи су да ће се кроз кратко време по овим странама дићи красна шума.

Само висока планинска била, и велике висине, остају без горе, задовољавајући се сваковреном густом травом.

Пођосмо даље. С великом муком, после многога лутања, видесмо се једном на Лубном дблу. Одатле се већ пред очима гледаоца почиње развијати беескрајно широка, безбројно шарена, неописано лепа, панорама.

Али што је једним очима немерена, сласт, то је другима неподносни страх, самртна мука! Наш добри другар, Ст. И. Попов, невешт јахач, невичан оваким висинама, запомага, да даље не може ни за коју цену! Кад би год погледао у бездане провале под собом, односила би га несвест толико да не смеђаше даље се пети! Устависмо се сви на једном студеном, планинском извору; написмо се, умисмо се, разладисмо се, али друга не успокојисмо. Он беше пребледео од умора. Даље, вели, ни корака!...

Одвојисмо му два пратиоца, да се с њима, спусти у Пирот, и ту да нас чека !

Срећа те се врати! Да се испео на Копрен, не знам како би с њега сишао!...

Некад је случај паметнији од најсмотренијих људи.....

иди аса