Годишњица Николе Чупића

240

Ту се планинско било цепа на два бћда. Једно иде лево к југу, ка Бабину Зубу, откуд ми дођосмо, а друго хвата у десно, ка северу, па се за тим повија к западу, обавијајући село Црни Врх.

Овим десним билом иде граница између Србије и Бугарске. На њему су ови приметни висови: Козја Грбина, Мирица, и Свети Никола.

А с Тупанара опет на више подиже се било Старе Планине, и управља се на исток, или пре на југо-истокК.

Ми тим балом пођосмо даље. Пређосмо Миџур, данас у Србији највиши вис; Попову Ливаду, Три Кладенца, и Белаурицу.

Устависмо се да разгледамо чудне облике Старе Планине.

Има народна прича која казује како је „Господ, кад је створио свет, па зажелео да види како му живе људи, најнапред сишао на Стару Планину!“ има и једна песма каја се у овим крајевима пева, на Божић. Та се песма почиње овако:

„Ови се свеци сабирали

„Светом Боже на вечеру.

„Светог Боже дома нема.

„» Там га кажу на планину.

„А мајка му дом: добила

„Мушко дете Исус Христос.

» Добило се, крстило «се !

„Свети Божа на Планину.

„Стока му се измладила |“.. и тд.

Кад човек промери ову висину, кад разгдеда множину, необичност, и дивоту ових планинских облика, мора и сам помислити да је Стара Планина и најближа небу, и најприличнија за становање Богу!

6. Милутиновића, Србијанка, стр. 1.