Годишњица Николе Чупића

239

Говорећи то, Коста се смејаше, ма да, се виђаше да се не шали. .. |

— Немој се смејати; кажи нам, осем шале, шта. је то било

— Ћу ви кажем све! У други рат овуда рано западе снег. Пешестина Турци пођу од Чипуровце преко планину камто Пирот. Наши неки људи опколе ги, и стерају у ону колибу. Турци имали добар пусат, и доста барут; а у наших не ваља, пусат, и мало барут. Турци убију једнога нашега човека, а и наши оборе једнога Турчина, баш пред колибом.

Наши дозову добровољце, и опколе колибу. После неколико дана, кад ги савлада глад, и кад ги стегну добровољци, Турци се предаду. Таг добровољци нађу у колибу ражањ, а онај мртви Турчин сав огуљен : све му месо скинуто с костију. ...

— Шта је ово 72 упита наредник Пера.

--Ето, вала, нагна глад, па својега другара мртва поједосмо, одговори једап већ изнемогли Турчин.

Ето то је било туј под ваше ноге!...

— Коњи су готови! рече наш вођ.

Ми једва дочекамо да се бацимо на седла, и да што брже измичемо из места с таким успоменама.

Излазећи из Штављака, остависмо Бабин дуб лево, пређосмо Жаркову Чуку, Широку Падину, и изиђосмо на Гупанар.

На Тупанару је наша стражара.

Стражари се туже да је место то, под самим Мипџуром, врдо подводно, да је на ударцу северноме ветру, те се на њему не може опстати при најмањој студени. |

У осталом, рекоше нам, туда нема никаква пута преко границе, па не треба ни страже !