Годишњица Николе Чупића

238

гунца, који беху побегли од онога страха. Стигли су их сахат места онамо откуда смо синоћ дошли !

И стока бежи у додину ближе 6 људма.

Оставши без коња на онакој висини, овако далеко од села и од људи, само с оно хране што још затвараше наша путничка торба, ми бесмо необично брижни и зловољни. Сваки је кривио свакога и свашта. И сваки је осуђивао своју памет што је допустила да се дође довде ! |

Али кад опет видесмо близу себе коње, а дан је необично леп, онда се открависмо : почесмо говорити, шалити се, и слушати шта и други говоре.

— Не теах ви причам синоћ, да не ве плашим, рећи ће Коста, из Топлога Дола, својим торлачким језиком, а баш у ову гору нај има мечке! Неки дан је у ону ржаницу (показује руком њиву према нама, само преко једнога дубокога потока), давила мечка једнога нашега човека!...

Ми одмах премерисмо очима колико је од нас до те ржанице, коју нам Коста показиваше, а врло нестрпљиво погледасмо у момке, да што брже коње спреме.

— Добро си учинио што нам ниси помињао синоћ, рече један Кости: — ко зна шта би смо ноћас сањали !

— А има још нешто да ви кажем за, ово место, рече Коста даље.

— Вала сад можеш казивати што хоћеш : и страшно, и смешно. Дан је лепа коњисуту.....

— Ако ве ко упита: Где ноћистер Кажите му: Ноћисмо там где је Турчин јеја Турчина! ....

— Шта велиш, човече 7

— Бог ми душа, јесте! Ено у ону колибу доле, под нама, Турчин је јеја Турчина! ...