Годишњица Николе Чупића

311

Наже чутуру, и налпи се добро! За тим се прекрсти; уста; узе по среди пушку, и оде од мазгале до мазгале.

На ново загрокташе пушке; на ново се отпоче крвава борба. Више од пола и тога малога Влајковога друштва изгибе, или допаде тешких рана. Влајко трчи свуда, бије свуда, сокола свуда. Пред саму ноћ... погоди и њега самртно зрно! Он паде мртав ; другови се скаменише жЖиви....

Оте ноћ. Ватра преста. Бој се прекиде......

Освану други дан. Влајкови другови видеше да су Турци одступили, зар мислећи да се овим јунацима не може ништа !....

— Хеј Влајко! Хеј соволе! повикаше они: што не дочека овај дач! Влајко лежи леден; спава сан вечни, сан јуначки, сан славни !..

Другови га однеше и укопаше код Накривањске цркве, пи ожалише га као брата, као јунака...

Пошто би учињен мир, Влајкова мајка дође на гроб сину, и ожали га жалбом материнском.

Човека обузима неко чудно осећање кад слуша шта говоре о том Влајку другови који га надживише, и с каквим поштовањем помињу мештани мајку његову. Они је не жале; они јој чисто завиде и честитају што је родила онаког сокола !

Благо њојзи и с мртвим таким сином! Нека не жали својих материнских суза. Има и за Бим лити их до гроба својега, !.... |

Из Лесковца идемо к Нишу депим, правим Ми„тат-пашиним насипом, Дуж кога су с једне и друге стране посађене врбе. То је сада већ дебело дрвеће,