Годишњица Николе Чупића

61

дети, да је тежење руско на византијску царевину не само природно, него и историјски неизбежно.“ Али се те тежње у почетку, за живота _византинске царевине и показивало као природно. Данас га је пак, мисли писац, Русија тако масковала политиком ослобођења хришћанских и једноплемених народа, да га је једва кадар демасковати зналац историк. Међу тим је историја забележила у продирању руском ка Цариграду подугачку паузу. Татарски јарам, борба с Пољском и унутрашњи немири у руској држави оспгураше за дуго време мир Цариграда с ове стране. Кад се руска држава опет окрепила, старе византијске царевине није више било. Место ње је стајала моћна отоманска царевина, коју је сва Европа сматрала као непријатеља хришћанства и цивилизације европске. То беше Русији добро дошло. Ударати на Цариград сад је значило ударати на непријатеља Европе но хришћанства. Први, готово елучајан, сукоб руске и турске силе беше 1569 г. А за тим се осу читав низ бојева, који ни данас још није завршен. Подјармљени хришћански народи балканског полуострва радосно су слушали о победама дара храшћанскога, јер је на заставама његове војске стајало: ослобођење хришћана од Турака. Од српсвог устанка пак 1804 г. јавља се Русија први пут не само као бранилац вере хришћанске, већ и као заштитник сродних словенских племена. „И од овог времена — вели писац — истиче се на-