Годишњица Николе Чупића

82

је за навек поврила земља жарке Африке2.. да што је иза оне, старином освештане народне речи „Бог да му душу прости!“ мисао толиких и толиких у народу полетала преко мора на тај удаљени, на тај тако видљиви гроб 7...

То је мисао „светлих гробова“, мисао, коју је песник онако лепо развио. То је захвалност за дела живота, која светле после смрти; то је крепост духовнога живота; то је благословени живац духовне снаге народне, јер народ бесамртност своју љуби у бесамртној слави оних својих синова, који му је стеку.

Љубав духовнога живота, тога цвета у животу народа, тога вршка, до кога може узаћи живот ма кога народа, — та је љубав горела у покојнику. Она га је задахнула, племенитом одлуком, коју је иза себе оставио; она, и само она креће поштоваоце покојнога Николе Чупића, да му спомен гроба оките венцима захвалности. Љубав је живота духовнога она светлост, која сјаји у „светлим гробовима,“

И шта је, госпође и господо, један народ, који ниједног „светлог гроба“ нема 2 Шта је народ који не пева ниједног јунака, не слави ниједног мудраца, не дичи се ниједним песником, не поноси ниједним књижевником, не захваљује ниједном родољубу, не узноси ничије пожртвовање 2... Шта је народ, у коме нико не мисли и на живот „с оне стране гроба“ 2...

Необично је силна снага предања и приче, која с нараштаја на нараштај прелази ; та нам снага спрема, живот с оне стране гроба. Кад оно јунаку Мажуранићеву, Ченгић-аги, несташан певач наслика, како ће смешан изгледати, што гонећ, рају успео није.

Гвожђа, отров, коноп, ноже, Палу, огањ, колац грозни,

Уље врело и сто мука