Годишњица Николе Чупића

95

ховноме, што има више моћа зањ — то је, често и не знајући, као по унутрашњем нагону, већма одан животу Духовноме.

И ко год помогне овоме живцу живота народноТа; ко умножи тевовину духовну; ко јој дода творних моћи или удесиих прилика; ко јој рашири поље рада; ко јој приведе нове крепке снаге — свакоме се томе одзива својом захвалношћу живот духовни, овај светли представник народности и народнога опстанка; свакоме томе он отвара своје освештано наручје и заветује га, далекој свогој будућности. Ова захвалност, каткад спора али увек достижна, не дели књижевника од мецената; не двоји јунака од државника; не затвара наручја свога никоме, ко се постарао, да животу духовноме народа свога снаге и крепости дода.

То је, госпође и господо, онај прекрасни и узвишени узрок, који буди толико учешће и око спомена онога покојника, којему дан смрти ми данас помињемо. Из тога извора тече узбуђење, војим се потреса свако племенито српско срце, кад помисли на честитога, сина свога народа, који је далеко од посто;бине у туђини преминуо. Том везом мисда полеће наше сећање данас на далеки његов гроб, на ком не расте трава домовине, који не граје сунце домовине, око којега не ћаркају хладовни ветри домовине.

Па ипак је тај далеки гроб — гроб „светао“, гроб виђен и чувен. Онај, који је у њ пре десет година легао, жарко је осећао снагу, која га је напајала племенитом љубављу живота духовнога; он је заветом својим оставио своме роду јасан доказ те своје љубави.

Поштујмо, дакле, госпође и господо, и негујмо ову племениту традицију „светлих гробова“; уздајмо се у љубав духовнога живота, којом се, вао основном врлином