Годишњица Николе Чупића

170

Дотле је био Бајрон онакав, какав је, тако рећи, од природе створен; какав је из куће, из Фамилије изишао. Да од тог младог незадовољног песника постане прави јунак, припомогло је друштво људско. Природа је Бајронова била таква, да је он растао у јунаштву, у колико је више с' поља дражен. Неприлике и недаће какве су га у животу сретале, приближавале су га све ближе свету, а у исти мах бивао је он све јачи и силнији непријатељ његов. У делима Бајроновим може се пратити, како се он, од мирног незадовољеника пење до силног очајаника и бунтовника, какав је на пр. у »Кајину« или у »Манфреду«.

На његовој сишнмјој поезији, ал ту разумем све оне мале песме, у које је песник у разним приликама до свог последњег одласка из Енглеске 1816 год. одевао своја различна и моментана осећања, и које се, обично, печатају у снопићима, под насловом »часови одмора«, »различне песме«, »Фамилске песме«, »јеврејске мелодије« нећемо се задржавати. Неколико од тих песама споменуо сам, кад сам говорио о животу Бајроновом. За сад бих обратио пажњу само на песму »Ода Венецији«' у збирпи »различне песме«, у којој песник, на обали Мљетака, јадикује за старом славом и лепотом те краљице адријатичке и у очајању уздише, »Нема наде за народе!« За тим, на песму »Мрак«, у истој збирци, у којој замисао једног незадовољеника светског има неке сатанске величанствености. »Ја сањах један сан, а то није био баш само сан. Сјасно се сунце угасило, а звезде су лутале без зрака, не видећи пута, по вечитоме простору. Ледена земља, помрачена, љуљала је се у ваздуху не обасјаном месецом. Часови су долазили и пролазили али дана нису доносили.

|, Оде оп Уемтее.