Годишњица Николе Чупића

182

би неки, који су видели, да је Лара био весео међу веселима, али који су видели и то, да његов смех, ако се из ближе посматра, усахњује у веселости и прелива сеу подругљивост. СОмех Ларин попне се до усана, али ту

угине, никад се он није попео до његова ока, и ако је у његову погледу имало благости.

Одкуд толико промене у Ларином карактеру % питали су се људи који су запамтили његове дане младости. Да ли Лара није носио што на души2 Зашто ли га је странствовање тако изменило 2 Једна је личност, у тој околини, знала дубину грехова Лариних. 'То је био гроф Езелин. Он је на балу, у двору Отоновом, показао прстом на мистеријозног властелина. И те исте ноћи Езелина је нестало. Те исте ноћи, кад је месечева светлост уступала Јутру, један сељак поранио је у шуму, да насече грања за своју децу. Пролазећи поред реке, што раздваја Отонове земље од простране Ларине државине, чуо је топот. Један коњаник изашао је из шуме; пред њим, обешен о ункошу био је неки терет умотан огртачем. Кад се приближио реци, скочио је с' коња, скинуо бреме и бацио у реку. Зл тим је застао, погледао, осврнуо се, пошао мало низ обалу, очи упрте на бачено бореме; како се на површини воде још видело оно што је бацио, сагнуо је се, подигао најтежи камен, и завитлао вешто у реку. Бреме је утонуло, скочило још једном на површину али се сад једва спазити могло, обојило пурпурним црвенилом воду и утонуло за навек. То је било тело Езелиново; а ко је онај коњаник # Шапутање и нагађање носило је име Ларино.

Кад бисмо хтели улазити у испитивање узрока појави оваке демонске природе као што је била Ларина, нашли би их у чудноватом комбиновању добрих и ружних страсти његове душе. Лара је имао више способности за љубав, него што земља, обично, даје смртнима,