Годишњица Николе Чупића

181

брзо би се вратио, натраг, у своје пусте дворе, јер би га весела природа сетила на дане прошле. Иту би, у дугој галерији, лутао замишљен, између старих потавнелих слика. Фамилских, јединог, шго је остало од врлина или порока његових праотаца, Нјегова дугачка сенка пала би на под; па кад би још месечева зрака пробила кроз магловита окна од прозора и осветлила хладни мраморни под, изрезани таван и свеце, што су ту, на готским прозорима, клечали, он би онда изгледао као прави скептар. Поноћ је већ. Све је поспало. У Ларином двору светлуцала је једна једина свећица, немоћна да пебеди мрак. Стани! чуј! у Ларином двору неко мумљање. . . . Неки јек, неки страховити писак. . . вика .. . мир. Момцису похитали тамо, од куд је долазио глас, да спасу. Хладан као мрамор; блед као зрака што играше на његову лицу, лежао је опружен Лара; у затњ је била у пола извучена сабља, испуштена, као из неког надприродног страха. Упорство је седело још на његову челу и ако помешано с' ужасом. На његовим уснама седела је жеља, да убије. Око му је било скоро затворено али није, пи у тој несвестици, напустило поглед гладијаторски. Сутра дан, Лара је изгледао као да ништа није било. Његово обично хладно држање, обична, његовим васалима, позната слика. Ако му сем приближавала нешто тежа ноћ, он то није ником показивло. У сред друштва Лара није поклањао пажње ничем што другбе забавља. Нека мистеријозност лебдила је око њега, и усамљивала га. Нежнија чељад осећала су неког страха у његовој близини, а мудрији и зрелији људи шапутали су, да је он, ипак бољи, него што изгледа. У њему је било нечег, што је примамљивало; нечег, што је застрашавало. Сваки је говорио о њему; и неки су у хвали, неки у шали спомињали његово име.

Шта је Лара72 питало би се. Човекомрзац, рекли