Годишњица Николе Чупића

199

+. - + - ~ Од тог часа, али, речи су немоћне — погледај мене, кад спавам; пази на ме, кад бдим дођи и седи уза' ме. Моја самоћа није више самоћа; у њојзи Фурије живе. Ја сам, у мраку, шкрипио зубима до зоре, а отад сам проклињао себе до мркла мрака. Молио сам се, за лудост, као за благослов, — молба ми није чувена. Ја сам пркосио смрти, — али у рату елемената, воде су се уклањале од мене и опасност је пролазила безазлено; хладна рука неког демона, који срца нема, задржавала ме је за једну једину длачицу која неће да се прекине. Ја сам се гњурао у дубину своје маште, свог уображења, у дубину бујне своје душе, а она је некад била богата као Крезус, али сам као од бесна вала истуран натраг, у залив моје неизмерне мисли. Ја сам се гњурао међу људе; заборавност, тражио сам свуда, у свачему, осем онде где се може наћи; а где% још не знам, — моја наука, моја надчовечна вештина, којом сам се толико бавио, у том је питању смртна. Ја живим у свом очајању и живим и живим .... вечито.«'

За њега би био само један лек, један спас; или да види оно што је љубио и упропастио, или да умре. Дајте му то а иштите све могуће муке, он ће их поднети. У његовом болу, у његовом знању, вољи и тежњама, демони су нашли сродности са својом природом. И зато су му учинили по вољи. Његова љубљепа Астарта појављује му се, и како патетичан призор! Онај што од жеђи умире, не жуди толико за капљу воде као што он жудно очекује један гласак њен, једну реч њену.

»Чуј ме! Чуј — Астарто! моја драга! говори ми. Ја сам много трпео, много сносио — погледај ме! Гроб није тебе више изменио, него што сам ја измењен за тесе, Ми нисмо били створени, да тако мучимо једно

1, Мапгте4 П. 3.