Годишњица Николе Чупића

200

друго, и ако је најгрђи грех, љубити, као што смо ми љубили. Реци, да ме ти не презиреш — да ја сносим ову казну за нас обоје, — да ћеш ти бити блажена, — и да ћу ја- умрети; јер до. сад су се све мрске ствари заклињале, да ме вежу у животу. ... Ја сене могу смирити. Ја не знам шта иштем, шта тражим, али, осећам, шта си ти и шта сам ја. И ја бих хтео, да чујем, још једном, пре него што пропаднем, твој глас који је био мени сладка музика. — Говори ми, јер ја сам те звао, у тихој ноћи, будио тице на њиховом грању и курјаке у планини, и пећине су запамтиле твоје име којим су, узалуд одјекивале; оно ми је одговарало — много је ко мени одговарао —- духови и људи, али ти си, само ћутала. Говори ми. Ја сам седео дуже него што су звезде путовале, и гледао, у залуд, на небо, нећу ли те наћи. Говори ми. Ја сам лутао по земљи и никад нисам срео твоју слику Говори ми. Говори ми ма у гњеву, говори ми, не марим шта, само ми говори, да те чујем још једанпут; ово једанпут — још једанпут.«

Одговор је кратак али пун спаса: »Манфреде сутра ће престати твоји земаљски болови. Збогом« ! Он је задовољан; први пут у животу а у последњем часу његовом. Смрт му доноси спас, и он је дочекује титански, величанствено. Не тражећи помоћи онамо, куд је обични, слаби људи траже, кад се од земље растају: у нади, у цркви, он дочекује смрт, бранећи јуначки до последњег издисаја, о злих демона што га беху опсели, њено право на његову душу; и последња његова реч, управљена на доброг калуђера који је клечао поред њега, у очајању за његову душу, била је, »Старче није баш тешко умрети«.

2. Марино Фалшеро. У овој је трагедији драматисан историјски верно, један необичан листић из дуге и мо“

нотоне политичке историје Мљетачке. Стари дужд Марино