Годишњица Николе Чупића

2 о Н~

Напред је споменуто, како је силног уплива имало на Бајронову песму, његово живлење у Италији. Свака земља има своје нарави и начине живота. У земљама хладнијим, на северу, нарав је људска крућа, морал се замотава у укрућеност и правила; у јужним земљама, ћивтинство одбацује своје ланце; живот је људски ближи онаком, каквог га природа хоће; човек се без устезања, без ограничења одаје природи, да на њеним грудима, слободан у својим осећајима и страстима, ужива.

Ђаволасто сунце је многом чему криво, вели се негде у »Дон-жуану.“ Јачина топлоте и сунца управља и моралом као и кројачком вештином; на северу се замотавају тело и душа човечија, на југу се одкрива им једно и друго. Бајрон је волео ту јужњачку слободу. Његова страсна природа, која је у Енглеској била као екзотична биљка у стакленој башти, нашла је истом ту, у Италији, удесне прилике, да живи; пи његова песма, која је до тад одјекивала јеком бола, очајања, почиње пуштати и по који усклик весеља.

У лепом комичком спеву уБепу“, узвикује Бајрон. „Са свим, што је у ној грешно, ја волем Италију. Ја волем то сунце, што светли сваки дан; те лозе, што се пужају и преплећу уз дрвеће. Ја волем да у јесење вечери изјахујем у шетњу, а да се не морам обазирати, да ли ми момак није заборавио огртач. Ја волем да гледам залазак сунчев, уверен, да ћу сутра гледати и рађање његово. Ја волем говор Италијана, то меко чело латинско, што се топи као пољупци са усана женских и тече као да се само на сатину писати мора; његове речи заслађене су јужњачком слашћу. Ја волем и жене (опростите ми лудост) од мрка и бујна образа сељанке, и великих црних очију њених, које просипљу на вас плотун од зракова, и говоре, у један мах, о хиљаду ствари, до висока чела