Годишњица Николе Чупића

231

би икад заборавио, ја се кунем — алито не може бити, то неће бити, -— пре ће се ова плава пучина разбити у маглу, преће се земља стопити у море, него што ћу ја тебе заборавити, заборавити твоју слику, ох моја лепото; или мислити и на шта друго осем на тебе. Болесну душу никакав лек не може опоравити (овде лађа посрне на валима и њему се стужиј) пре ће небо пољубити земљу — (овде му беше још мучније). Ох Јулијо, шта је сваки други 662 (Ва име бога, дајте ми једну чашу ракије Педро! Батиста! помоганте ми да сиђем доле). Јулијо, љубави моја! (ова проклета лађа, тако се љуља) слатка Јулијо! Чуј како ти се заклињем (овде му се већ од подригивања није могао разабрати говор). Он је осећао хладну тежину на срцу или боље рећи на стомаку, која, ах ! уз пркос најбољој апотекарској вештини, прати губитке љубави, неверство пријатеља, смрт оних које љу"бимо .. . Нема сумње, он би био још патетичнији, код море неби само терало јако на бљување.«

Ви говорите о образовању, углађености, хуманитету, братству људском; о цивилизацији, правдољубљу, о чему још све, чим се, по вашем мишлењу људи разликују од животиња, и уздижу до божанства. Све лепо; али је све то ломно; све је то слаб огртач, трошна маска, која се лако подерати може. Шта ће изаћи пред вас кад маска спадне 727 'ивотиња, егојизам, рат сваког против сваког. Треба да замислите, или да видите људе у приликама, кад им је живот у опасности, н. пр, у рату или на морској бури, кад лађа тоне и не остане више од једног балвана или једне даске, да обећа спас ономе ко је дочепа; какав урлик2% како гурање2% како се хладнокрвно гледа пропаст другога 7 како се цинички, за мало само ваздуха и живота, други отурује у пропаст Нема ти ту ни трага од свих оних виших и лепих осећања, којима се човек поноси.