Годишњица Николе Чупића

234

којима се Дон-Жуан, као неком судбином гоњен, налази,

па да се види величина песникова у познавању срца чове- |

чијег, у детаљним, истинитим, описима природе и људских карактера; да се осети сва силина и бујност његовог хумора.

Као што је очајање Бајроново, у ранијим делима, неограничено, тако му је и смех, у Дон-жуану, неограничен За његов смех нема ништа, на свету, озбиљног, светог (осем борбе за слободу и јунака слободе. Страсност, претераност, свуда је, па је и овде, његова карактеристичност, његова болест; али опет, његову сатиру и смех осећа најјаче, оно, што је у животу људском лажно, оно, што се у друштву људском затекло, да кочи точак развијања. Љубав према људима, хуманост, истиче се у » Дон-Жуану«, ипак јасније него и у једном другом његовом делу. Бајрон је свуда велики песник, али ни у једном свом делу није тако велики као у »Дон-Жуану«. Он се разиграва по оном, што зове »покривалом чисте човечности«' у свој силини великог хумористе, мислиоца и песника. Његови стихови повијајусе, вежу, уређују као несташна деца у редове. Његов смех облачи се у свако могуће рухо. Час је то само плескање и радовање, као оно, кад се деца играју меурићима од сапунице;“ час је грозан,

(же ИО ОЕ

«1 зау, т ту збаће “ау Т[ тау ртосееа

„То рјау проп (ће зитјасе ог ћитапшу

2, „Хоп Кпоу ог дЧопе Кпоу «ћаг сгеа; ВаКкоп занћ «Рћог пр а згам, ЧеуШ зћом ће жау Фе та Мозз «Апа засћ а за, ђога ђу ћштпап Њгеаћ «18 роезу, ассогфапс аз (ће пита сом5: «(А рарег — Ккие зуећ Шез ЧллхЕ Пе аша дЧеашћ „ А зћадолу зућећ Фе опуага вод! ђећта гол: «Ата пите 15 а бођћје пој Бомп пр [ог ргајзе

«Ви јизЕ (о рјау жићаз ап имале рјајљ «Роп Јиап ЈУ