Годишњица Николе Чупића

235

сатански смех, да престрави све оно, што се од светлости крије. Све зависи од предмета и карактера, што пред њега испадају да га раздраже.

Покадшто, кад би га н пр. мисао довела на тиране и слуге тираније, на непријатеље слободног мишлења, његова песма постала би озбиљна, пуна једа и горчине.

»Ја ћу ратовати бар речима (а ако прилике будеин делом) противу сваког, који ратује с' мишљу; а између непријатеља мисли, далеко су најгрђи били и остају, тирани и сикофанти. Ја не знам ко може победити, а и кад би то могао знати, опет пеби умукло ово моје јасно, заклето, искрено презирање сваког деспотизма, код сваког народа. Ја не ласкам народу; и без мене има доста демагога и неверника, да руше сваку висину и утврђују на њено место нешто боље—Ја желим само, да су људи слободни, колико од масе народне толико од краљева, и од вас и од мене. Мој се глас неће никада удружити урлику ропских шакала. То је баш удесна реч, та реч, шакал. Ја сам их слушао, како ноћу, у развалинама код Ефеса, урличу баш као цела та плаћена гомила подлих слугу силе, који

«. • · + • • То таке зош ћоцг |езз Чгеагу

»Т, осспрјез пее [о #штп ђаск гесагаз

„Оп зћаг Т ћауе зееп ог ропдегед, зад ог сћеегу

» Апа ућаг Г мгце 1 сав проп #ће зтват

«То зупа ог зок — [ ћахе ћад а! Јеазе ту Агеат «ХТУ. 12.

„Ви зпате, или не знате, што је стари Бекон рекао, баци сламку и она ће показати на коју страну ветар дува; таква сламка, ношена дахом људским, јесте поезија.

Она је змај од артије, који лети између живота и смрти; сенка, коју душа у свом лету оставља. А моја је песма мехур не надуван за хвалу, него да се играм као што се дете игра.

· · • · • Да разведрим који натуштен час, ја се осврћем на оно, жалосно или весело, што сам видео, или о чему сам мислио; и што напишем ја бацим у реку, да плови или да утоне: за сам бар имао свој ћеф.“