Годишњица Николе Чупића

Ићи чак под Ниш, тако далеко у унутрашњост Србије, и тамо чекати турску војску, а оставити иза својих леђа непријатељску силу од 30000 људи, чинило се је принцу опасно, а и неразумно, кад се зна, да Орбија, коју су Турци опустели и осиротели до голе душе, неће моћи ни да исхрани овако велику немачку војску.

О оној турској војсци што се је спремала да дође Београду у помоћ, говорио је принц Јевђеније: да ће бити лако с' њоме се тући па и потући је, ако се Београд узме пре, него што она у Београд стигне; а баш ако би и ова војска стигла пре пада Београда, опет неће бити никакве несреће, јер, ако се тада та војска и под Београдом разбије и потуче, биће извесно, да ће после њеног пораза, Београд пасти сам по себи.

У сваком опет случају, па баш да би немачка војска претрпила буд какав пораз, лакше ће јој бити поднети га код Београда, на самој граници свога царства, кад би се још могла лако да спасе простим прелазом на другу страну Саве или Дунава, него што би било, кад би јој се ова несрећа догодила у унутрашњости Србије, далеко од њених државних граница.

Ови Јевђенијеви иазори поколебали су цео ратни савет, о оном првом мнењу, како да се продужи рат, и одмах после Јевђенијевог говора, пристали су уза њ и цар и цео савет и одлучили су: да се, у продужењу рата с Турцима, одпочне опсадом и освојењем Београда.

За овим се је већало о томе, како да се пређе у Србију и дође под Београд; да ли преко Саве или преко Дунава. До сад су, у свима ратовима с' Турском, и Немци и Маџари, кад год су долазили у Србију преко Београда, прелазили преко Саве, и Турци су и зато могли веровати да и сад неће бити друкчије: а сад су баш могли бити у овоме и у толико поузданији, што је сад цео Дунав