Годишњица Николе Чупића

248

И сад баш долази за великог везира Ћуприлић Нума-Паша, потомак слазних Ћуприлића, човек уман и способан, а вешт и државник и војник; при том дрзак да га ништа не може да устукне. И он мисли, да је далеко боље продужити рат него изгубити Београд недостојно путем погодбе. Ако се и мора да изгуби, говорио је, боље је изгубити га на мачу и с' кубуром у руци, него пиљарским откупом и преко калауза.

Све се више и више опажа, да расположење за рат постаје опште, само да се Београд спасе; ал Ћуприлић и сад неће да узме ништа на себе, већ пушта да сеи разни сталежи међ собом пру о томе, да ли да се мирује ил да се понова иде у рат. Сад постају ратоборне чак и улеме, које су до сад само о миру сањале. Ал мудри и увиђавни Ћуприлић и сад неће да кидише на султанов свилен гајтан, те износи питање о рату или миру и пред султана и пред диван, па да и они подједнако одговарају за зле последице, и ако рат испадне несрећно и не успе.

И сад, и диван и султан одлучују, да се рат продужи. Развија се Мухамедов, зелен барјак и под пашине тугове искупља се у Једрену силна турска војска. Преко целе зиме 1716и 1717 год. стварале су се нове турске војске. Европа, Азија и Египет, три дела света, у границама докле је месец сјао, слале су своје правоверне на обале плавога Дунава, да Београд спасу.

Пет великих паша гунђају нешто, ал их Ћуприлић ућуткује за навек а с' њиховим благом богати своју ратну касу па са 200,000 одабраних војника: јаничара, спахија, и татара хита Београду.

И сем овога шиље још две одвојене војске, на друге стране, и то, једну, под командом свога брата, на Мореју а другу у Ердељ, под командом маџарских незадовољника Антона Естерхазија, Михајла Зичи, Адама Бау и младога