Годишњица Николе Чупића

Ја сам врло желео да г. Гавриловић, као стар човек, и вишегодишњи председник Друштва, пође на тај састанак, али он не хте. Кад сам га склањао и молио да пође, одговорио ми је:

— Не могу ја ићи. Ја сам, орате мој, човек стар; за мене није даљни пут. А осем тога, тамо ће бити лтовора о народном животу, и обичајима; па шта ја могу казати о животу нашега народа, кад до сад још нисам ушао ни у једну сељачку кућу у Србији!“

Изнепађен таком исповешћу, ја слегох раменима, и оставих га !

Пред полазак за Москву, на име 23 Априла, био сам у Кнеза Михаила, и разговарао с њим о путу, ио свечаностима које, по новинама судећи, Руси спремају својим гостима. Кнез ми наручи, да се свакојако постарам чути црквено певање у домаћој цркви Грофа Шеремећева, јер је, вељаше он, то нешто необично лепо.

У даљем разговору, дође реч и на Српске градове који су, баш тих дана, мирним начином, добивени. Кнез тада изговори ове речи:

— Ваља спремати војску; ваља се у њу уздати; али треба примати сваки добитак који се може имати без боја. У целом овом нашем послу око градова, ја нисам сметао с ума ову нашу још невешту војску. Помишљао сам да, у најкритичнијем часу, све може, сачувај Боже, пренути куд које! У таком случају ви се сви можете правдати чим било, а ја, и мој војни министар, немамо куда већ да скачемо у Саву .... За то ја, верујте ми, последњи метак из мога револвера нећу никад испуцати. Њега ћу причувати за себе сама !.

После тих речи, Кнез ми пожели срећни пут, и оде у другу салу, да прими Риза-Пашу, последњег београдског мухафиса, који беше дошао, с целим својим штабом, да рече »с Богом«!