Годишњица Николе Чупића

с — Турцима сад није било лако на уском простору у Београду, у који су били сатерани. Навикнути да се пружају колико је годило њиховом ћефу, морали су осећати сад, скучени у Београду, да их дави тешка мора, па су морали бринути се, да се ма гди пробију те да опет лакше душом дану. Ово стање погоршавано је из дана у лан још и тиме, што су Турци почели да се уверавају да ће да настану и црњи дани. Немци нису опалили до сад против Београда ни једну пушку а некмо ли какав топ, ида Турци нису давали повода, по Немцима, не би се до сада истрошио на Београду ни један Фишек барута. Али су Турци веровали, да ће скоро да настану друкчији дани. Они су гледали из града, како се довлачи у немачки логор, грдан артилериски материјал чули су да се празне магацини бојевог материјала у Будиму, Осеку, Петроварадину п Панчеву, а виде, да се све то гомила и слаже око Београда. И није им могло бити лако. Морали су осећати нове опасности које им предстоје, па су морали мислити како ће да их се ослободе.

И све се. је морало свести на то, да се опет вежу, ако узмогну, са СОмедеревом и са Шапцем, а ово ће моћи, ако поруше мостове на Дунаву и на Сави, и ако униште пемачку дунавску флотилу.

Противу дунавског моста пустили су опет једну воденицу на лађама, напуњену са гранатама и другим запаљивим предметима и разним запаљачима, који су били тако угођени, да се запале, кад лађа удари о мост или се о њега закачи са кукама и ленгерима, који су за ово угођени и намештени, па да тако потпали и поруши мост. Но сва мука око овога била је узалудна. Док је лађа била још далемо од моста, дунуо је случајно супротан ветар и избацио ју је на обалу, далеко више моста. Немачки понтонири поскидали су са ње ленгере

Годишњица УП 18