Годишњица Николе Чупића

292

ореше и велике отворе кроз које ће при јуришању пролазити и упадати у унутрашњост немачког логора, и да ће напасти на немачки логор одмах како с овим буду готови, а пре не.

Сад је било истина, Турцима у граду, зло од немачког бомбардања, ал и Немцима у логору, које напада Ћуприлић, пије било лако. Велики везир надирао је све ближе к' немачким утврђењима и бијо је у логор са свима могућим топовима све силније п све жешће. И Немци су имали из дана у дан на овој страни све веће им веће губитке те је и код њих сад настало стање, да се не може горе, да замисли.

Уз штете које су им наносили Турци и губитке које су у сљед овога имали, сад их је од неког времена почела да тамани и срдобоља. Сваки немачки баталион, имао је иза себе, своје гробље које је изгледало као какво село. Од скоро 120000 немачких војника, сад је остало на број, силом само половина тога. Све остало, сатр'о је које непријатељ које ова болештиња. Па и многе вође и команданти војске падоше у кревет од ове болеести од које се сви страни лринчеви и страни дворски драговољци, уклонише у Срем. И да несрећа буде што већа, нема више ни принца Јевђенија нигде да се види. Он је из дана у дан, ама сваки дан до сад, пролазио на све стране кроз логор своје војске; обилазио је своје војнике, говорио с'њимаи храбрио их; а сад ни њега нигде нема; говори се да и он лежи у постељи, јако болестан од грознице. И ово као да је убило немачку војску више него све друго; она је знала, да је добијала увек, сваку битку, коју је под Јевђенијевом управом бћла, и веровала је, да ју никакав непријатељ, никад и нигде не може да победи, кад јој је њен командант, њен принц Јевђеније ту. А сад јој нема више ни тога њеног Јевђенија; и дух војнички у немачкој