Годишњица Николе Чупића

. 293

војсци почиње да опада, самопоуздања да нестаје, а бегства из војске почињу да се множе и да преотимљу мах.

У сред оваког стања, немачки војници још виде, како Турци доносе читаве горе Фашина и јуришних лествица и како се спремају за напад, и свак је од њих замишљао, да је последњи час, ту.

1Х. Битка између Немаца и Турака код Београда

Изненада и не очекивано показао се је принц Јевђеније опет међ своје војнике; оздравио је. Сва немачка војска, кад га је сад угледала, изгледала је, као да је почела да живи новим животом.

Јевђенију је био сад први посао, да се реши: шта да се ради с Турцимаг те је 15, 4 Августа, сазвао ради овога, ратни савет. Готово сви генерали изјавили су, да би требало напасти на Турке у њиховим утврђеним положајима и ту их потући или растерати, па се после кренути са свом војском на град па и њега на силу узети.

Јевђеније се је овоме противио; и готово је био он једини, коме се ово није допадало. »Цар ми је заповезио, да му чувам војску, па зато, нити хоћу, нити смем, да нападам« говорио је принц с почетка, па је одма томе додао. »Ово војске што је имамо, једина је још обрана царевине и Беча, па ако би и она пропала, шта би било после од Немачке. Нас је мало а Турака много, и ја, због тога, не смем ни да мислим на буд какав напад на Турке с: наше стране, и чекаћу, да Турци нападну на нас. Нас заклањају од њих, наши опкопи и наша утврђења те се лако можемо од њих да бранимо, и ми би лишили сами себе овога преимућства, кад би оставили наша утврћења па ишли на њих да их нападамо. Турци су посели све висове око нас, и док би ми дошли до њих и до њихових утврђења, покрили би све пољане са лешевима