Годишњица Николе Чупића

19

Г. Стремоухов је био више времена руски консул у Дуборовнику, и ствари је српске врло добро познавао. Наша је намера била да се јавимо Канцелару Царевине, Кнезу Горчакову, те преко њега да молимо за аудијенцију у Њ. В. Цара Александра П.

Г. Стремоухов нас прими врло лепо; разговори се с нама, па нас, иза тога, одведе у кабинет Кнезу Горчакову, кога застасмо на послу с двојицом секретара. Соба му је велика, застрта меким ћилимима тако ла се човеку познају стопе кад преко собе пређе.

Кнез Горчаков је средњега раста, пун, сед, ообријан, с наочарима на очима, с косом оштром а очима светлим, шаљивим. На њему беше капут дугачак до чланака. Под пазухом држи гомилу хартија, којима се бавио баш у онај мах, кад ми уђосмо к њему.

Видећи г. Петронијевића, кога је познавао раније, и с којим је, наравно, говорио Француски, Кнез упита:

— Како хоћете да говоримо — руски, или Француски 2

— Како је вама угодно, одговори Петронијевић: — сви разумемо Француски.

Кад г. Стремоухов, представљајући нас друге, помену г. М. Полита, из Новога Сада, Кнез се осмену, кресну левим оком, и рече:

мн је контрабанда. Како се могао он умешати у Србе (из Србије)2

Иза тога, окренувши се к свима нама, поче овако:

— Ви сад идете у Москву, а кад се отуд вратите, ја не ћу бити овде: отићи ћу с Царем у Париз. И тако се више не ћемо видети: разгледајте ме сада добро! И на ново се осмехну, погледавши малко им преко наочара. Ваш је народ млад, наставља Кнез: — пун је живота, будућности, а ја сам стар, изнемогао. Али и кад не