Годишњица Николе Чупића

437

А 23 Фебр. 1878 писа ми:

„Не могу вам доста захвалити на оним чланцима у »Зори«“ ради оне љубави коју ми показујете ондје. Ако узмем да се мене не тиче, онда Велим да онако треба писати биографије књижевницима, и рекао бих да је опо у нашој књижевности прва биографија тако писана.“

А 12 Марта 1878 писа ми:

ујуче сам читао и свршетак вашега чланка што сте написали о мени у „Зори“. Не могу да вам опет не захвалим од свега срца. Особито овом приликом имам да вам захвалим на оном што рекосте на крају каква би ми „пошта“ била најмилија'. Оно сте ми управо из душе извадили, као што сте и свуда душу ми скроз разгледали. Доиста ја мислим да се никад не могу већма обрадовати него кад видим да се пази на језик, да се језик „учи и негује“, а никад већма расрдити него кад опазим да тога нема гдјегод гдје би требало“.

Године 1882 у лето повуче га чудна љубав к народу и земљи и, Бог зна, можда унутрашња зла слутња, да опет путује по Србији, јер му спомени из 1874 и 1880 бејаху врло пријатни у сећању, те бејаху још већма подстакли свагдашњу његову љубав к народу и земљи својој. Кад сам га тада видео, с тугом ми се наврзла мисао да је сломљен и да се више неће моћи опоравити. Али снажни дух и крепка природа његова још се бораху. Повратио се у Загреб, мислећи да му је боље. Како сам и ја те године путовао по истоку Србије и по новим крајевима, у повратку му се јавих и послах му неке речи

1) Тамо стоји: фА ко бп био рад знати, каквим се цвећем може учинити пошта смерноме Ђ. Даничићу и какви су венци најприкладнији за ону пирамиду врх праха Вукова — можемо га уверити, да се те милоште захвалности и поштовања находе само у учењу и зналачком меговању народнога књижевног језика српског.“