Годишњица Николе Чупића

438

које сам овде онде уз пут побележио. Он ми одговори писмом од 24 Септембра, које је последње што га добих од њега. Ту ми пише:

„Велика вам хвала на љубазном писму од 19 ов. ми на ријечима које ми у њему посласте,

„Веома ми је мило што сте видели старо Врање. Ако да Бог да у здрављу доживим да буде готова жељезница донде, прво би ми путовање било онамо.

Ако би се дала прилика, молио бих да кажете моје поштовање и поклон господи друговима својим у претешким земаљским пословима, такођер и г. Милићевићу, ако је ту.

„Са здрављем још нијесам са свијем добро, али опет — хвала Богу — рекао бих да је сваки дан боље. И у лицу сам се мало глацнуо (не буди урока!)«

| С тим је завршено последње писмо које сам добио од Ђ. Даничића. Његове добре наде овај пут се, на жалост, нису испуниле !!

М

Мисао је као и организам. И као што сваки организам носи у себи урођену силу самоодржања, тако и мисао појединих људи, уверење или поглед на извесне ствари, траје и живи често с таком отпорном силом да јој се разлога не зна. Без ове урођене особине у људи, која се често може посматрати на појединим књижевним или политичним уверењима, не да се објаснити тврд живот гдекојих мисли и уверења, навика и начина сматрања. И оно што није уверење, него што су људи само научили, држи се често с истом снагом с којом се држе израђена уверења. У толико је лакше разумети што људи с великом снагом и постојанством држе она уверења или погледе