Годишњица Николе Чупића

439

који су њихова творевина. Своје се дело још више љуби, а у књижевности и уметности има примера на све стране, како ов тешко примају неповољна суђења и противне примедбе и онда кад су разложне и потпуно оправдане. Велики људи обично пењу снагу суђења себе самих и својих творевина веома високо, користећи се тиме, и налазећи у том вазда свеж извор величине и надмоћности. То је први услов величине; у томе је прво обележје великога човека. Али често баш онда, кад велики људи у стварању умственога посла сврше размишљање и од• лучивање, и кад по један пут прокритикованом и одлученом правцу израде посао, настаје у њих снага чувања љубав к своме делу, и у многих се тек тада показује постојанство у један пут смишљеном и обнародованом начину сматрања.

Сама мисија коју је имао Ћ. Даничић да изврши у српској књижевности извежбала га је у овоме постојаном и непоколебљивом начину мишљења, који је мало час споменут. И ова непоколебљива оданост ка начину сматрања, један пут смишљеном улази у оно постојанство, о коме Даничић у једном своме писму рече: „кад се не би у сваком великом послу налазило по неколико постојаних људи, не би било у свету ниједног великога дела.“ И он то постојанство уношаше у све послове своје, и имајући веровање нараштаја који је у веровањима својим био непокретнији од нараштаја који су за њим следовали, он је обично у размишљањима својим градио одлуке, којих се после врло тврдо држао, и од којих није лако одступао ни онда, кад би се с противне стране и потпуно добри разлози износили. Кад не би, може бити, тако било; да је карактер у Ђ. Даничића био више савитљивији и више склон на попуштање, многе би се ствари и у животу његову а може бити и у пословима могле