Годишњица Николе Чупића

441

, #

су свакој науци потребити пионири, који смјело продиру у честу, да прокрче пут, али језгра војске напредује полагано. Тако ја ни г. Даничићу не одричем права, а још мање вјештине, да својим оштрим погледом проникне у тајне језичне, само бих јако желио био, да је из ове књиге изоставио све хипотетско или бар по примјеру Микло-

„шића расправио овако питање негдје на самом. почетку

или крају књиге, а ни по што овако, како је сада на главу свакога облика турио—7уагјав рштав, те тиме, ја не могу иначе рећи, ван нагрдио своје помно хисторијско разлагање«“. Калити ге, што је у овоме чланку на више места јаче оштар тон. Међу тим не може се рећи да он само за то није имао никаква успеха. Ђ. Даничић је одмах за тим ушао у израђивање Основа (1876) по истој методи, и опет полазећи од индојевропскога. У Основама се то још јаче видело, и може се казати да је много више сметало, о чему се може сваки уверити, кад упореди компаративно дело Миклошићево о свима словенским језицима са делом Даничићевим, које је само о српскоме језику. Си стематика терања к почетку и извору у Даничића је, по начину мишљења његова, чим је он једаред на њу наишао, одведена у све консеквенције. Истим су начином обрађени и Коријени (у Загребу 1877). На Коријене изађе у Јагићевом Атсћљу јит затаасће Рћиоодље ЈИ, 155—158

"критика од А. Брикнера, у којој се на Коријене чине на-

помене с оног истог гледишта, с којега је Јагић на О6лике чинио и које је у горе наведеном цитату показано. Све ово што је писано није било по вољи Даничићу, и он је држао на своме. Опажао сам, да је од тога времена нешто охладнео према В. Јагићу. Пошто се наштампа оцена Брикнерова о Жоријенима, писа ми 22 Марта, 1878 о томе ово: »Јуче примих вашу лијепу рас-