Годишњица Николе Чупића

446

јех наставака, говори и изла::ге он о којекаквијем одбацивањима и додавањима, ширењима и сажимањима гласова истом сигурношћу и објективношћу, као да су све оно доказане истине, гдје све скупа није готово ништа друго ван — Фикција и обмана, или бар свакако врло кукавни сурогат истине. Ћ. Даничић јамачно знаде и сам, колико има у онијем његовијем уводима недоказанијех хипотеза, пријепорнијех питања и чуднијех загонетака. Ну управо за то, што он то знаде, није имао оне уводе писати нити онијем тоном сигурности, нити на, оном мјесту, гдје су сада; није имао уносити у своје скроз рсално, ја бих управо рекао монументално дјело, такова сумњивог елемента, који данас може бити за невољу и употребљујемо, а сутра ћемо га одбацити као изажети лимун. Г. Даничићу није за цијело непознато, какове се опреке јављају дан данашњи међу компаративнијем Филолозима у одговарању на такова питања, као што је о извору и постању наставака. Он ће знати, колика бездна раставља на прилику Бопа, Куна, Шлајхера, Курцијуса од Фр. Милера, Шерера, Вестфала, Мергета и Лудвига, којега би данашња немачка наука спалила, да се још људи за своје научне теорије на ломачу стављају. Крај толика колебања, толика субјективизма, који је завладао особито у новијим истраживањима, добро је бити на опрезу, те не допуштати да се наше излагање сувише удаљи од Факта. Дакле ако је г. Даничић већ хтио прекорачити границе словенских језика, што по мојем мишљењу баш није требало, то би било пуно згодније, да је на просто код свакога падежа припоменуо, какови му облици одговарају у санскритскому, зендском, трчком, латинском, готском и литавском језику, него што је већином из Шлајхерова компендија узајмио оне хипотетске — праФорме прајезика. Да ме не би когод обиједио сувишним консерватизмом, додаћу изријеком, да и ја признајем, да