Годишњица Николе Чупића

445

скога, идеалнога, или ако нас је воља рећи индоевропскога. О томе излагању говори он сам у приступу к својој књизи ево овако: „Одлике (т. ј. наставке), из којих су се развили облици (т. ј. наставци) старога словенскога језика показали су прије овога мога посла други људи, који су се особито око тога трудили; што је добра у мом послу с те стране, за то њима припада хвала.“ Овијем је ријечима г. Даничић истина отклонио од себе одговорност за сва она изјашњења у својој књизи, гдје се још иза граница старе словенштине говори о постању и пред-хисторијском обличју падежнијех и личнијех наставака. Било би, дакле, неумјестно, говорећи о Даничићеву труду подвргавати критици оно, што не пада на његову одговорност. Али тиме није ипак нама одузето право, да кажемо што мислимо, да ли је у опће требало и да ли је добро, што је г. Даничић овај туђи посао унесао у своје дјело. Ја се не устежем одрјешито занијекати потребу свијех онијех увода у поједине облике, гдје се тумачи извор старословенскијех наставака, ја их сматрам не само сувишнима, него управо штетнима по хисторију облика. Ја истина не могу тога овдје доказивати, за што бих имао говорити о разнијем правцима данашње компаративне граматике и о великијем заблудама, које су се увријежиле у ту красну, али још одвећ млађахну знаност..... Рећи ћу само: да се г. Даничић оканио понављања онијех, више пута управо грознијех хипотеза, којима обилују данашња језикосравнитељна истраживања ; да је остао непомичан на темељу хисторије, био би поступио консеквентно према реалному правцу, који иначе одликује његову радњу. Овако он у један пут изневјери сама себе, а изненади нас. Ми привикосмо примати свако његово тумачење као ресултат не само зрела размишљања, него и хисторијских доказа; а овдје, гле, тумачећи нам тобожњи пред-хисторијски развитак разни-