Годишњица Николе Чупића

452

али Миклошић сам није радио онако како је одобравао Даничићу. Мени пак није могло поднети да прећутим гдешто, ма да то није било нити велики недостатак нити погрешка. Тек је хладноћа једва опажена; наша је кореспонденција ишла својим током одмах после тога. Али у овим пословима било је још питања, о којима је Даничић мислио шта да ради, ако би наступила. Тако је у јесен 1878 размишљао шта да ради, ако би се у Академији хтело утицати на правопис и граматику Рјечвика. . . О томе ми писаше 6. Октобра 1878 године ово: „Жако сам у преговору к рјечнику управо позвао Академију да одлучи што би за потребно нашла, скоро ће нека питања доћи пред њу. Још не знам за цијело која ће питања бити, али не сумњам да ће бити и о правопису. Ја сам тврдо наумио не попустити ни под који начин у нашој граматици и у нашем правопису. Осим научних разлота наумио сам то и за то што би иначе напредак уступао назатку, што би се напредак, тешком муком стечен, дао за стагнацију, а особлапо за то што би се у данашњим приликама таким уступањем у дјелу, тако важном за литературу и напредак као што је рјечник, привезало српство за хрватство (у данашњем _ смислу), а томе разлога нема ни најмање, а и кад би било, посао би Хрватима био то извршити, а не би смио Србин на то дати свој труд и ум. Ви ћете добро разумјети све ово што вам овако у кратко пишем: није потребе вама опширније писати. Молио бих само да ми своје мисли јавите. Јер нијесам рад поступати самовољно у ствари овако важној, која далеко у будућност народну засијеца. Могло би се догодити да се већином гласова, одлучи да се рјечник пише загребачком граматиком и правописом. Тада бих ја изјавио да се од мене не може искати да радим онако како мислим да не ваља. И тијем би био крај моме послу око рјечника. М за таки случај