Годишњица Николе Чупића

464

истини и својему народу, радо ће и сами ово признати, особито кад помисле да они нијесу криви.“

Шта је пак Ђ. Даничић мислио о староме начину писања с којим се борио и који га је на оваке мисли наводио види се по цитату из исте књижице где на стр. 17 говори: „Ко није слијеп, он види како нам се језик сваки дан све већма квари; а кварење је у свачему почетак пропасти. <.

У реду ових мисли најудесније ми је да додирнем и питање о лексичкој чистоћи језика, на коју је Даничић као и на граматичку чистоћу врло много полагао. Мислио је, да у књижевни језик, који се сваковрсним писањем, државним животом и обрађивањем науке непрестано развија, не треба узимати никакву реч која већ не би била у језику народном. За то је једнако упућивао у Вуков речник или у народ. Старао се и настојавао је, да се изобичајавају старијом литературом — од Доситија унапред — уобичајени обрти и речи књижевне, које су се из руских књига у српску књижевност пренеле. Као таке речи могу примера ради навести: вест, услов, благодарити благородство, благородан, израз, изражавати, упражњавати (ехегсег), притјажавати, признателност, признателан итд. Тражио је, да се народним начином, ма и са неколико речи, каже мисао која се хоће да каже оном речју. Међу тим, често је у нашој књижевности понека таква. реч друговала са појмом; има случајева да је с речју и појам дошао. У таким приликама писцима није било лако нити згодну замену наћи, нити реч описивати. Тако се у овој ствари практиком ударило по средини, и морало се тако учинити. И сам је Даничић одобравао, да се речи из старије књижевности, као што су: жртва, отачаство, отачаски, величанство, суштаство и др. узимљу увек само не по позном руском, него по старом српском изговору. Тим