Годишњица Николе Чупића

Ри

РАТОВАЊЕ ХЕРЦЕГА СТЈЕПАНА С ДУБРОВНИКОМ 163

Да и не помињемо ону намјеру дубровачку, да у султана купе и раздијеле Херцеговину: сам је Владисав обрицао Дубровнику накнаду у земљишту; Томаш им је изрично давао право на цијело херцеговачко приморје од дубровачке конавоске до млетачке которске међе, истичући јасно своје краљевско право над тијем земљама; Ђурђевићи су се вратарским уговором са свијем својим људима предали под заштиту дубровачку, над собом признали њихову врховну власт и раскинули све поданичке везе према свом дотадашњем господару, херцегу од св. Саве.

Што ли је Стјепан мислио према оваквим приликама; Он ратује с оваким противником, а увријеђена му жена и син удружили се са злотвором; уз њих пристала толика властела, велики дио Његове државе истргнут из његовијех рука. Њему је требало одушке ма с које стране, дајбуди док штогод не дочека, било од дужда, било од султана. Он и прибјеже оном средстеву, које често није издало толике некатоличке српске владаре прије њега. Он намисли, да колико толико стиша савезнике свога непријатеља, уклањајући од њих вјерске побуде у овоме ратовању ; да таким поступком постигне, да Фрањевци по Босни и околним земљама попусте у дизању својих вјерних противу њега. За то му згодно паде, кад од оцињског владике Пагамина прими папину поруку и заповијест, да се кани Дубровника. Одлучи дакле, да сад пошље папи посланство, које ће не само имати, да му изнесе праву суштину његове распре с Дубровником, него и улити му наду, да би се и у Херцеговини могло штогод урадити за ширење католичанства а сузбијање богомилства. Посланство, које стиже у Рим, доиста изврши потпуно свој задатак. Увјери папу, да у овом раздору нема ни трунка вјерских побуда ни у Стјепана ни у Дубровчана, те сад папа није више гледао на тај рат као на јеретички насртај на правовјерни град. Прва му жеља и брига постаде,

11"