Годишњица Николе Чупића

- грана озптоси о отти сто

ка

не -—— — –—-–

[2 одломци ИЗ ИСТОРИЈЕ БЕОГРАДА

легла Турцима за коју годину, пре, него што би, да ње није никако ни било.

И за то и има људи, који мисле друкчије о овом поступку Стевановом, нег што мисли о њему, овај наш историчар.

Тако, један странац, каже за деспота Стевана, због ове његове угодбе са Жигмундом, ово: „Стеван се покоравао краљевима Угарске, као што је ничице падао пред султаном; он беше просјак |!) који прггорева земљу, своју слободу, и своју част, ради ништаве жеље да понесе Круну..“! |

Владарски и државни живот деспота Стевана и деспота Ђурђа, пре ове угодбе, и пре предаје Београда и једнога дела Србије Мађарима, расветлиће нам ову ствар боље, и упутиће нас, да се и сами лакше придружимо једноме ил другоме од ових писаца, који су тако супротни један другоме.

По смрти цара (Кнез) .јазара, (15 Јуна 1389), почели су одмах, гложати се око наслеђа српског престода, Лазарев син Стеван, и зет му, Вук Бранковић. И обојица су тражили суда у странаца, те је тако и Вук добио државу за, себе, помоћу Турака, а пропало на Косову, српско царство, раздробило се у два дела.

Стеван, зловољан због овога на Турке, тражио је сад, помоћи у Мађара, а кад је за ово чуо султан Бајазит, Стеван му је дошао на ноге (1392—1393) поклонио

му се, покајао се, признао је да је погрешио и молио га је за милост.

И сад се је Стеван и борио за Турке, баш против Мађара и сатрљо је у битци код Никопоља (1396) са 5000 српских оклопника, мађарску и хришћанску војску и до-

' Срби у Угарској, од Емила Пико; превод с Францус ког од Д-р, Стевана Павловића 1883. страна 31.