Годишњица Николе Чупића

256 вук БРАНКОВИЋ

већ положимо душу своју за другове своје, као што господ рече«. Они сви скупа одговорише: уготови смо не само послушати твоју заповест, него ћемо се показати још и боље но што си рекао“. По што се војска причести и ижљуби, Лазар с више од 100.000 војника дочека на Ко– сову цара Мурата, који пије имао мање од 300.000. Кад се војске ударише, „беше бахат неки и неисказани тутањ. чујаце се, људи запомагаху, коњи рзаху, оружје звечаше, стреле лећаху сунце заклањајући... земља хучаше... војске једна на другу јуришаху, светло оружје земљу обасјаваше, свуда реке од крви и многи трупови; као класје на њиви, тако војници од оштрог оружја, на земљу падаху, и поље оно изгледаше као какво језеро проливеном крвљу обојено. И тако онога љутог ратоборца, и крвопиоца с премногим његовим војницима послаше љутој смрти. Али тада и благочастивом, блаженом , самодржавном великом кнезу Лазару главу одсекоше и много ухваћених властела и благоверних хришћана погубише«:!:!',

7. У натпису на мраморном стубу, који је ударен био на Косову, онде где је Лазар ухваћен, казује се,

111 Гласн. ХГ. 110 —1129. Према прва два повесна слоша Лазар је својој војсци, пред битку, говорио поред осталог и ово: Сви сте сведоци толиких добара, којима нас је бог обдарио: славом, богатством и свима људским потребама. Доста смоу миру живели, дошло је време да засведочимо захвалност према богу. Боља је јуначка смрт, него сраман живот; боље је мученички умрети, него окренути плећа непријатељу. Пролијмо нашу крв, искупимо смрћу живот, жртвујмо наше глање за веру и отачаство, тева се смилује бог на наше млађе и не истреби род и земљу нашу са свим. Назовимо се Христови војници и страдалци за веру, да бисмо живели на небу и записани били у књизи живота! (Летоп. 117. 2. 115—113,

Гласн. ХХГ. 162—163).