Годишњица Николе Чупића

НИ азривевта а

ВУК БРАНКОВИЋ _ начка дела, и јавише га цару, који заповеди да му га доведу. Тада он захте да на само с царем говори, и цар на то пристаде, надајући се, да ће му јавити за нешто, што ће му помоћи да победи кнеза. Па, кад се видеше сами и цар му (како бете онда обичај у турских царева) пружи ногу да је пољуби, тада стари витез рече: „Не мили се хришћанину ногу да љуби, аза то ћеш ево сада да примиш плату“; па кад се саже као да ногу пољуби, извуче из рукава нож те распори цара оздо па све до срца, то овај с јауком душу испусти. На то нагрне сила, а витез утече своме коњу и већ га и узјаха, али га тада на коњу убише. Тада се то зачу и у српској војсци како Милош уби цара и како и сам погибе, и онда те« познаде господар својега вернога слугу А Турци, изгубивши свога поглавара, утекоше, и тако се кнез и његова војска" земља и људи опростише за овај мах Турака... Од то доба ни један цар турски не да више да га у ногу љубе, већ у руку; а онога, кога цар пусти преда се и којем даде да га пољуби у руку, држе испод мишице двојица паша, да не би когод могао учинити, што учини Милош Кобиловић“ !27,

о. Теодор Спандуџин Кантакузин дао је, 1535 године, Константину, сину споменутог Јована Мусаћа, спис о »кући Отмановића и пропасти грчког царства«. У томе спису има врло чудновата прича о боју косовском и смрти Муратовој: како је цар Мурат с 80.700 војника, а у друштву са Србима, Бошњацима и Власима, ударио на Маџарску; како је један угарски племић, по имену Лазар |»„Газаго Сћегдо«), претворио се да је побегао из Угарске и оружан дошао у турски стан; како је, за тим, пуштен био пред Мурата, пробо га ножем и исечен био,

чим је из шатора изишао!,

123 «Видов-дан» 1863 г. бр. 34 и 85 ; Вад 1МЕ, 177 — 179. 128 Норћ, Сћгопиез, 392—3923, Ову причу находимо у гелу Фр. Сансовипа „СО Гапан оуего Је уме де' Рлпсра еб Запог

+ ва