Годишњица Николе Чупића

о2 „= о

ДР ЈОСИФ ПАНЧИЋ

тице „бризи стране и радосне вазда,“ опет за

Панчићем туговати морамо'!.

А гле како се пенуше и Дунав и Сава; како се таласа плаховита Морава; како гуди валовита Дрина, Нишава, и Тимок! То су се забринуле „Рибе у Србији.“ И оне питају:

— За што ли нас оставља 2 Или род наш не може да осветли никоју тајну постању; или се већ уморио неуморни:2

Нас ће куповати и јести и одсада; али ко ће бројитп редове наше краљушти; ко ће разгледати наше пераје; ко ли мерити нашу величину и уређење2 Ко ће животом нашим осветљавати тајне животу воденом ;

Мраморски скакавци, попци, и мухе зуком својом такође питају:

— Куд се деде онај који и у нама сићушнима тражи величанствену руку створитељеву 2 Или га увреди сићани род наш, или нам га приграби силни род људски!

Биљке и травке, цела „Флора Србије“, својим немуштим језиком разбирају:

— На ком нас остави пријатељу наш7 Изићи на Шарган; попети се на Миџур, или на Копаоник, теби бејаше пи сласт и ласт, само кад има наде да прозреш у коју год тајну постајања. Данас чујемо да нас остављаш ти, пријатељу и познаваоче наш: остављаш нас, и идеш да савете своје дајеш људима! О веруј, веруј, старино многопоштована, да те људи неће никад онако мирно