Годишњица Николе Чупића

АР ЈОСИФ ПАНЧИЋ 344

послушати, као што смо те ми, биљке, велике п

мале, слушале и слушати же леде !

Ну гле, неко се и злурадо смеши Панчићеву одласку с научног поља ! Не радује се научникову одликовању, него се весели његову удаљењу од школе и од науке. Ко ли је тог питате упрепа-

шћени сви ви.

То је „Живи песак у Србији“, који би, да да не беше Џанчића, по вољи ветрова, и данас засипао села и усеве у питому Подунављу

— Лепо мени бејаше, струји живи песак: дизати се густим облацима у висине. и озго падат! где год ми је воља. Али дође тај проклети Панчић разгледа силу моју и ширину царства мога; проучи правац моме лету; промери густину мојим

засипима, па то записа у некакву своју књигу.

Друге године, ето неких људи с будацима, и с неким биљкама садницама, које пуштају дуже жиле у земљу, него што шире гранеу ваздух. И те биљке хоће да окују месне — живи песак: хоће да ме покрију кором, коју ће људи разди рати плугом својим, и сејати што год им је воља. И тако ћу ја, живи песак, који бејах бич човеку п свакој блљци, постати земља ораница, постати

роб људма и њиховим биљкама ! Али се, ево, по Београду рашчу нови шапат:

— Д-р Панчић, као државним саветник, остаје

хонорарни професор ! Саветништво је само видљи