Годишњица Николе Чупића

АР ЈОСИФ ПАНЧИЋ 61

и нехотице, помишљалм на нашу школску ОМлЛА-

дину, помишљам на оне који су на изласку из

школе, и већ се спремају да уђу у јавни живот.

Године 1846, месеца маја, дакле пре непуне

49 године, Др Јосит Панчић први се је пут ја-

вио у Београду. Онда он није познавао никога,

нити је њега ко од Београђана знао: на сваким

вратима морао се је казивати ко јеи шта тражи,

па да му се отворе....

Године 1888, фебруара 25, тај исти човек пре-

минуо је у своме смерном стану у истоме Бео-

граду, и, за један часак, затресе се цела престо-

ница краљевине; црне заставе заталасаше се на

научним и просветним заводима: најмање ђаче,

најмлађе шегрче знају и причају ко је то кога

Београд тако жали; мртва Панчића узима из ње-

2

гова стана и прати сва српска интелигенција,

прати га управо цео Београд, сте што мари за

науку и за књигу у Срба; Глава цркве сам собом, са 15 свештеника пи 4 ђакона, иде пред

њиме, и чита му свечано опело; Глава Крунисана

полаже скупоцени венац на ковпег покојнику ;

присуствује самртном опелу, теши уцвељенпу поро-

дицу, и жали што му журни државни послови

прече испратити га до вечне куће; држава срп-

ска узима на се трошкове о укопу покојникову,

и цела Србија, сав народ српски. бележи дан те

смрти као дан ненакнађена губитка, као дан

опште жалости свега народа српскога.