Годишњица Николе Чупића

360 ДР ЈОСИФ ПАНЧИЋ

век литерарно образован, и богато начитан. Поред српскога језика, знао је немачки, латински, талијански, и Француски,

Био је необично смеран у свему што би се тицало његове личности. Он је говорио ла не ради ништа више него што му је дужност, и онако како му је дужност. За то се је и чудио кад би га ко узео хвалити за његове радове..

Имао је жељу да се сахрани на Копаонику. Доцније, видећи да би извршење те жеље било тешко, одустао је од ње, па је желео сахранити се у својој Ботаничкој Башти:

— Нека ме сваки дан греје јарко сунце, које греје и моје цвеће, а нека ме некад и Дунав запљусне !...

Најпосле, кад је већ видео да ће умрети, заклео је доброга зета свога, г. Милана Мостића, који га је истински усрећавао, и у болести, као

што би прави рођени син, подворио, да му мртвачки ковчег начини од дрвета Оморинке, које је он пропашао и науци објавио. Даске од оморике био је Панчић давно набавио, и за ту потребу чувао.

— И тај ковчег, рекао је даље старац: нека ми начини Марко Столар, који ми је доста других послова чеслито извршио.

То је све извршено тачно, како је покојник наредио.

Завршујући ову кратку и сувопарну белешку

о радном животу незаборављенога научника, ја,